always outnumbered, never outgunned!!!

Ovaj kratki tekst je posveta veselom bilom kombiju te trojici jastrebova i sedam bombardera.

Zadnji čas, zadnji tren mi javlja Zvone da Mamić ima nekog lika koji će nam iznajmiti kombi. Od toga da se odustane, ipak se na kraju ide. Drugi turnir HLAN-a nas očekuje u štajerskoj. Izlazim  ranije s posla i maminjo stariji i njegov stari me pokupe. Idemo se kao naći s čovikom koji će mi pridati kombi i zajedno sa mnom ovjeriti kod javnog bilježnika papir koji kaže da mogu voziti njegov auto van granice.  Nalazimo se sa čovikom i ki za vraga ne radi taj neki njegov bilježnik. Pošto je samit bilježnika u Zagrebu prepostavljamo da neće niti jedan raditi i ostajem na odluci da idem bez papira ili ne.  Dašta sam nego reka da idem. Auto je u kozari boku (hehe) i sutra ga tribam pokupiti u jutro. Kako doći do tamo sada i kako izaći .

Uz malo razmišljanja zovnem Molnara i dogovorim se  da ću ga pokupiti u jutro. I tako pokupim ja mađara sa svojim autom i krenemo put kozari boka. Jebote smrdilo je to malo znaš, idemo u kozari bok po neki kombi. Moramo doći u birtiju i pitati zenu  kljuceve i uzeti kombi, a prije toga mi je kocka reka da je ima curu u kozari boku i kad je iša tamo da su lika u vrići iznosili iz kuće do. Žena ga mesarom ubila.

Ulazimo u kvart, kuće bez fasada oko nas ka da sam u Kistanje doša. Vrtim se okolo i napokon nalazim birtiju. Ulazim u nutra i kažem „ ja sam po auto doša“ i dobro raspoložena žena kaže „koji? Imamo ih mi koliko oćeš“. Mislim se, a prvi od reda. Dobijem ključeve moćnog pežoa i uz koju „aj oš popit kavu „ ili „ljutu“  oldazim. Žena se činila iz mog kraja pa mi je bilo odma draže sve oko toga. Kombi, e kombi je bio svitski.

Stari, bili, kockasti pežo s deset sidala. Bio je veličine kedija prosječnog pa smo odma mislili kako stati u to. Ovaj hun sidne u moj auto, a ja u traktor. Na tastaturi pokazuje trista iljada braco. Kočnica meka ka guza od petnajstogodišnje curice, a gas tvrd kao cvelin karakter.  Nekako se ja uigram kroz prva dva semafora i ide on. Odemo do moje kuće i ostavljamo moj auto i krećemo na grunt.  Išli smo prvo pokupiti Luisa Figa. Ivoš je na prvom ne treningu nego prvoj utakmici dobio veći status od moćnog ćelavca jer se i dolazi po njega, a ne samo čeka. Kasnili smo nekih pola sata i ekpa se već uzjogunila na terenu da di smo mi? Nego di je cvele je pravo pitanje na kraju. Malo čekanja i klasično pravdanje i marva se potrpa u pežo. Čim smo krenuli auto je osjetio težinu stoke iza. Naprid uz mene je sidio guza i Vukušić. Od traga su sidili Molnar, điboni i cvele na jednoj klupi.Na drugima figo, Maršić i Josipović.  Šest bombera i tri jastreba zajedno u istoj kašeti. Bratski klubovi ki šta jesu, očekivala se dobra zajebancija.

 Putem ekipa odmara i standardno zajebavnje na granici di smo sto metara prije skužili da provjerimo di nam je prometna. Plan je bio da ako nas pitaju di idemo da kažemo igrati u Maribor (na našoj granici), a na slovenskoj da idemo igrati u Ljubljanu protiv „zmajčeka“. Plan je bio takav jer Vukušić nije ima putovnicu nego samo osbnu, pa smo svi lipo išli u Sloveniju. Prolazimo bez problema i onda standardno snalaženje po Austriji i okolnim selima. Derne nas pljusak sto nasat i uz sve neprilike došli smo do Cvariga (tako se čita valjda).

Usput jeli itko primjetio da Vukušić izgleda kao Cordell Walker, hahaha.  Još da je Milijan bio s nama imali bi i Trivettea.

Prva utakmica je krenila loše po bombardere. Nisu se snašli i dogsi su ih prašili. Nikada nisam vidio tako neorganizirane redove i lošu igru. Izgledali su kao da im je neko poćuća energiju prije utakmice. Dogsi su napredovali i iznenadili sve laganom pobjedom. Moram naglasiti da su bombersi startali svaku utakmicu sa minus osamnejst bodova.

Drugu utakmicu su hrabro Austrijanci preuzeli na sebe i krenuli protiv zapruđa. Teška utakmica koja uz loše moje suđenje je završila jedan pod pobjede za zapruđe. Bez obzira na pobjedu momci iz zapruđa nisu bili zadovoljni te su isto imali sličan sindrom kao bombersi u prvoj utakmici samo s manjim posljedicama.

Zadnja utkmica je bila epska. Bombersi sa svojih – 3 gola uhvatili su  se u koštac sa zapruđem. Tvrda tekma i neki skroz drugi timovi. Za razliku od prije, bombersi gonjeni osvetničkim gnjevom (haha) i nadom da nisu luzeri stisli su i igrali pravi onaj footy kakav se i očekivalo od njih. Sivali su golovi i potezi, a zapruđe nije ostajalo dužno. Moram rećio da je strašna borbenost vrlih momaka iz zapruđa te su pokazali ubrzo da ne ide ovo lako.  Zadnji trenutci ulazeu povjest jer cvele marka na samom livom daljem kutu  polovice terena te potom se oglašava sirena. Zapruđe vodi za 5 bodova i gol samo donosi pobjedu. Tišina i kockina uobičajena predstava odvraćanja pozornosti koja nasmijava sve. Ćelavac kresne loptu koja pleše na rubu live stative u zraku. Felšana kifla koja završi u golu i slavlje kreće.

Zaslužili su uz svo to prijašnje promašivanje.

Nakon toga se odigrala jedna revijalna utakmica gdje su se ekipe pomješale da i tri hawka odigraju malo. Hvala svakom igraču na tome.

Iza fešta uz kobaje i pivu, no ne i za svakoga. Prvu utučenost lošim rezultatom zapruđanci su očistili pivom i legendarnim Zozom koji je izveo vrhunski stand up. Samo savjet za svakoga ako ide prositi djevojku reci samo „I will do you“

Rekli bi sada oni manje iskusni „i fešta se nastavila u kombiju“. Baš naprotiv, fešta je počela u kombiju.

 Lagana kišica je stala, a stara raga je vukla u trećoj po seoskim cestama štajerske. Vesela ekipa je odma stala na benziskoj kupiti „gorivo“. Čudo, ali naša mašina je imala radio s cd-om na kojem je cvele glumio didžeja i to dobrog. Našlo se tu svašta od prljavaca, daleke obale, kawasakija pa stranjskih kao queen, rolling stones  itd. Dobra muzika za dobru ekipu. Pilo se , slavilo se i pišalo bratski. Nije odustajalo do samog kraja puta.

  Ja sam bio šofer, jebiga. Sićam se da sam mora cvelu odmicati da bi šalta u petu i on kako se svako malo okrića nazdravljati uvalio bi mi lakat u rame. Upozorava sam ga jedno pet šest puta, ali sam svatio da se ne isplati baš. Pomisli, ma ko ga j... idemo se opustiti malo i piva sam s njima dok sam vozio. Moram pohvaliti i stvarno nahvaliti dvojicu novih bombera; đibonija i figa. Momci su došli odmah igrati utakmicu bez iskustva i odigrali borbeno i odlično. Falilo im je vještine s loptom, ali to će sada dobiti trenirajući. Izgleda da i dalje vrijedi pravilo da tko proba footy na utakmici brzo se zaljubi u ovaj sport.

Nakon dolaska u Zagreb, razvozio sam ljude i odvezao sa Maršićem kombi u kozari bok. Vraćam se živ i zdrav i pridružujem ekipi na cvjetnom u c-bloka ( ili je bio feraks. Jbga, uvik brkam njih dva). Pošto sam eto bio trijezni i uzorni vozač dočekale su me hladne pive koje su se upotile na visokom barskom stolu.

Lagana večernja fešta je počela i završio se još jedan dobar dan za footy i za našu ekipu iz bilog kombija.

I na kraju nije baš kratki tekst, ne mogu ja to.

Remember the Titans

2. dio

Eto da nastavimo priču o našim vrlim momcima koji su se našli u tom dalekom Parizu. Otvaram oči i odma beljim u onaj crveni zid. Prvo kroz zube im majku počastim kud ga opituraše takog i onda se okrenem da rađe gledam u guzicu ćelavca. On mi onako od milja ožeže jedan vazdušni plotun. Upuca me života mi odma na uranku.To je bio nagovještaj jutarnje ritualne dvadesetice. Svi se polako budimo i zejebancija počinje. Odma se priča tko će šta isti za doručak i di ćemo to ići kupiti. Cvele je već dobio svoj dućan nazvan „cvelin dućan“, prigodno u kojem su arapi prodavali najbolje EU proizvode, dražesno. Tamo je kupova ukiseljene štrumfove (gumeni bomboni koji su kiseli, kaže on da su jedni od boljih). Ja sam se prvo nećka da ih probam, ali brate navučeš se na to sranje. Uglavnom se mi probudili i odemo do dućana i pekare po spizu sad već kao domaći. Doručak i jutarnji rituali i krećemo opet natovareni do „gare du nord“. Ovaj put smo znali di idemo i išli smo podzemnom. Kad smo izišli shvatimo da je to glavni kolodvor i da ima sto izlaza. Nakon malo šetanja snađemo se te stanemo u podne manje petnajst na glavni ulaz.Tako je bilo dogovoreno da se cila ekipa nalazi u podne kod ok. korala. Pošto smo prvi došli nadobudno čekamo i gledamo da li ćemo pripoznati nekog Irca, Engleza ili znanog nam stomakliju. Njega nebi falili . Prođe podne i nikoga braco. Već smo mi ka cigani posidali na svoje torbe ili na neke šine koje stoje uza zid nisko tako da skoro ćućiš. Nema di sisti na kolodvoru. Pomislim kakvi je to kolodvor da nisu mogli dva švelera između blokova staviti da ljudi malo odanu.  Malo Fran, pa malo ja idemo okolo po kolodvoru tražiti ljude, ništa. Prođe po ure i već smo mislili da smo nešto zajebali. Da skratim priču uzme Fran telefon i nazove ljude koji side u kafiću poviše nas na katu. Ljudi su lipo kad su dolazili nazivali Ciarana di je i on ih je smistio u kafić jer će se čekati  bus. Trebali smo ići vlakom, ali imati ćemo svoj bus, zvizde kažem ti ja. Ulazimo i svi su već tamo, a mi svi kao Tomislav Cvetko na svakom treningu kažemo onako pogledima, nije ovaj put do mene (hehe). I nije bilo, ali ekipa tamo čeka i ispija sokove i čajeve već po ure i dalje će čekati tako da nismo ništa bitno propustili. Odmah čim smo ušli sljedi pozdravljanje sa ekipom i odmirivanje ljudi onako okom. Malo razmislim, pa jebemti nećemo sutra igrati protiv njih pa malo pustiš onaj mačo stav. Jebga, moraš ispast dasa malo na prvi mot pa onda igraš scenu Clinta, kao bok svima, ali onako nezagriajno. I tako kulerski sidnemo do Talijana i ubrzo počnemo  pričicu s njima, ali opet ono na lagano (di's šta ima). Svi su bili još povučeni i nisu baš okolo previše lomili jezike  nego se držali u grupicama. Još malo čekanja i krenuli smo u bus. Bus krene i zapne u Pariški rush hour. Sad skužim da je lik kojeg sam maloprije vidio Peter Schwab. Smješno je šta cvele pita mene prije po ure „tko je taj lik? Da nije neka faca pa da mu ja nebi nešto krivo rekao.“ . Ja sam mu odgovorio da je možda neki jebivjetar, al da ne riskira. Smistimo se mi u bus. Nazat posjedaše odma Hrvati i Irc, a naprid Švabe i ostale države koje se nalaze oko Njemačke.  Tek šta krenemo Ciaran (glavni trener) zada svima zadatak da sidnu pored igrača kojeg ne znaju. Tako da smo dobili prikolicu odma. Moja prikolica je bio Irac koji se odaziva na David Lally. Imali smo 10 min da naučimo neke stvari o čoviku pored sebe. Svi smo morali izaći u sredinu busa gdje smo prezentirali usvojeno znajnje  o životu i imenu kolega do nas. Cvelje je sio s Robom Armstrongom koji je onako „Irski cvele“. Ćelavi nabildani lik koji je, ma ono cvele lik. Kažu Irci da dvi tone praška (proteina i ostalih preparata) nosi na kupove. Lik je kao naš cvele jednom riči , putujuća apoteka. Fran, ne sjećam se s kim si ti sidio jbga. Upoznajemo se i vozimo se mi tako, onaj Clint Eastwood polako popušta i sada već postajemo prisniji malo, ajmo reći Bruce Willis. Dobar smješpan lik, ali ipak opasan (reka bi naš prijatelj Deranja „i u vašem slučaju i ružan“). Eto, vozimo se pa to traje. Dok se vozimo ja ću vam malo pokušati opisati ekipu, moćne Titanse. Ekipa je bila i vše nego dobra da ih se tek tako priskoči opisati. Tako smo se dobro zbližili na kraju kao da sam igra s njima 10 godina. Pa da krenemo nasumice. Pored cvele kako sam rekao njegov Irski dvojnik, gospodin  Rob Armstrong . Vi ga pamtite kao lika šta ga je tompa čuva na Eu cupu 2010 šta nije lako podnio. Rob je inače stočina nabildana koji je brz ka sam vrag, al onako lako zapaljiv momak. Uz to voli zajebanciju, alkohol i lake žene. Top gun Irske reprezentacije.Od Iraca je tu i već sada legendarni Cian Quigley . Čovik je igra na dva svitska prvenstva od kojih je jedno i osvojio. Dugogodišnji kapetan Irske i stvarno je lik „kapetan“. Ja ću biti iskren i reći od kada ja treniram i igram nikad nisam sreo nekog za koga bi reka „e ovaj čovik je kapetan u punom smislu“. S Cianom sam igrao dva puta i on  je to. 

Div,  Paul O' Halloran. Zalivali su čovika kad je bia mali pa narasta priko dva. Paul je duša od čovika kao šta to biva sa tako velikim ljudima.  Paul je bio proglašen našim najboljim igračem. Sljedi  Eon O'Suileahbain  zvani vuvuzela ili aussie. Ovaj drugi nadimak je zaslužio kad je Australia igrala protiv Irske international rulles,  a on je nekom gestom pomogao Australcima. Ne znam kojom, ali razljutio je svoje i dobio „pogrdan“ nadimak. Eon je brbljavac koji  koliko i priča toliko je i simpatiča.  John O'Regane je simpatičan, miran čovik i dobar obrambeni igrač. Visoki riđan koji je jedini ličio na tipičnog Irca po izgledu, ali i ne po ponašanju. Svi ovi drugi su crni, ali  imaju tipične Irske prednosti oko ispijanja alkohola i zejebancije, ali John je nekako umjeren,  ali na terenu je stvarno pametan igrač koga bi svatko poželio imati u timu.  Ryan McCloskey zvani Ninga jer kao mali nije mogao reći Nindža . Sitni, smješni i kako bi rekli u nas „prčevit“ Irac iz Belfasta koji je mnogima kao i meni  prirastao srcu. Bez obzira na njegovu „visinu“, Ninga se na terenu bori kao lav. David Lally je teška dobričina i požrtvovan igrač. Stvarno čovik na mistu. Lal je jedan od onih od kojih uvjek možete očekivati  da će dati sve na terenu.  James Flavin zvani Goose.  Kažu kad je igrao u Australiji da je doša na prvi trening i lik koji ga je doveo rekao mu je prije da mora izabrati neki nadimak iz filma Top gun ili će mu oni dati neki nadimak sami. Jel dobro izabra, sami pogodite. Bila su tu i tri Engelza: Matt Kilheeny  zvani Killer. Smješan lik skroz. Malo luđačkog pogleda  ima, ali zvjer na terenu što opravdava nadimak. Ima jednu manu, a to je da ne pije. Sean Walton je mali  šminker, brz na terenu, a isto tak o i požrtvovan.  Martin Hinchey  zvani Hinch. Lik igra ruckmana za Engleze, ali je ode igra napad. Mnogi ga se sjećaju 2008 kad je kao klinac s istetoviranim crvenim zmajem na ruci i dugom kosom igrao protiv nas u finalu. Povučen lik, ali skroz na mistu. Naša se tu i „Seba“ . Nije riječ o cvetku ako već mislite nego o jedno tako dobrom i simpatičnom Talijanu. Dobro ste čuli, Talijanu koji je u stvari Argentinac. Svi će se sititi 2011. i kako čovik dili triske džabe po terenu, ali ispod surove vanjštine stoji dobro srce Sebastijana Caffarattia. Seba je Argentinac koji je kao profesionalni igrač rugbya otišao igrati u Rim. Tamo je igraa do svojih tridesetih te je nakon igračke karijere nastavio trenersku kao trener rugby kluba Rim. Nedugo potom je čuo za aussie rulles te se okušao i zaljubio u naš sport. Velika mrga je čovik sa svojih 39 godina. Priča četri svitska jezika te je flegma tolika da mu puca (iza ušiju). Mogu ga zamisliti ka mog čovika. Već ga vidim kako sidi isprid dućana negdi doli kod nas, trusi jednu teretnu pivu i briše nož o mornarsku majicu jer je maloprije bokun pancete s tim riza. Čovik je triba dobiti dite (čitaj kćer) već do sada pa mu i ovim putem čestitam u nadi da je dobro.

Nakon Sebe našao se tu i Liam Corbett. Mali pričljivi Velšanin vaik raspoložen za smij i sprdanje . Joost Van Der Hulst je mladi Holandez koji je igrao u obrani za Titanse. Visok i brz je Joost te je bio proglašen jednim od boljih naših igrača. Dobar momak koji se još dobro sića 2010 kad smo im zabiberili u zadnjoj. Vidi se na faci da je to dobro zapamtio, a boga mi i tko nebi.  Danci su poslali Troelsa Ottesena koji ima nadimak Otto.  Prvi kontakt sa Hrvatima brzo mu je maknuo taj nadimak nakon šta smo dobro izgovorili njegovo ime iz prve šta je on mislia da je teško za izgovoriti za druge ne nordijske narode.  Cvele je iz prve počeo vikati „Troooooolllll“ i to je bilo dovoljno.  Troels je postao Trol. Još i sada vidim cvelu kako trči na treningu u lead i viče Troool, haha.  Odma do njega njegov susid, šved Johan Lantz.  Johan je inteligentan momak od 34 godine koji se bavi hvatanjem glava. Dovoljno visok i podosta brz. Jedan je od boljih obrambenih igrača koje sam vidio. Mnogi od vas su ga vidjeli kao do kapetana Švedske reprezentacije na Evropskom prvenstvu 2010 (kapetan je bio onaj drvosječa). Bila su tu još tri Vrancuza : Alban, Gregorie i Mikael, domaćini ove utakmice. Treneri su nam bili legendarni  Tadgh Kennelly ( Igrač Swansa i osvajač Grand Finala 2005 s istim klubom. Irac porijeklom), Peter Schwab ( bivši trener Hawthorn Hawksa) i Ciaran O'Hara kojeg mnogi znaju i poštoju zbog njegove pomoći Hrvatskoj reprezentaciji na Europskom prvenstvu 2010.

Razduži  ja ovo opisivanje na kraju, ali eto cila svita Europe  ide busom i našem dragom prijatelju se uvati pišati. Trpia je čovik dugo dok nije došlo do boce. Ne smim se ja prvi rugati jer sam i ja punio bocu na zadnjem sidalu busa u Irskoj. Koncentrira se on, ali ne ide jbga. Tada je cili zadnji dio busa utihnuo (kolegijalnost) da ćelavac napuni jednu solidnu bocu. Odma je krenila zejebancija da to nekome podmetnemo. Zanimljivo je kako nas dijeli kultura i jezik, ali kad dođe do tjelesnih izlučevina, hrane, pića i seksa univerzalno mišljenje vlada. Najbolji početak razgovora sa strancem je o svojim wc navikama i polnim organima. Odma se zbližite. Vozi bus tako cirka uru i po i dođemo mi u neko selo, malo se gubimo i na kraju nađemo campix. Mali bungalovi u prirodi na selu nedaleko od Pariza. Odmah smo dobili raspored i smistili smo se u sobe sa svojim cimerima.

Kažem lijep i nov mali bungalov sa dvije sobe, kuhinjom i dobrim wc-om. Sve je jebeno nakon onog svratišta iz Pariza. Ja sam bio u kućici sa Cianom, Johanom i Troelsom. Cvele je da bude smiješna stvar dobio zasebnu kućicu. Odma je reka „ sad će reći ovi naši da je to zato jer sam zvijezda“. Moj prijatelj prava zvizda, ode gori na malo brdašce u zasebnu sobicu. Fran je prošao doslovno smišno. Zamislite se u sobi sa dva Irca (koja razumiješ tu i tamo) i s Englezom koji ima govornu manu. Mislim da je čovik imao najbolju poduku iz engleskog tih dana. Odma smo dobili upute da kad se raspakiramo Ben dolzi po nas i idemo na večeru.

                                                                                                                           slika gore:  moja rezidencija

   

                                                                  cvelina privatna vila

                                                       Ja i Ninga čekamo mini bus
 Skupili smo se vani i dobili vijest da mini bus kasni. Pošto smo bili gladni  ki magarad otišli smo pješke kroz neku šumu. Bilo je lako tuda proći, ali vratiti se kroz tu šumu bit će zanimljivo. Jebeš vukodlake i vile, više me brine neki lokalni partizan sa kosirom ili Senegal da mu samo svitle zubi u mraku, a onda si gotov. Trpanje braco.

Ali lakše se stvari podnose u grupi pa idemo nas 5-6 u grupi do te pizzerije. Ubrzo smo izbili na cestu i došli do restorana. Nakon jela opet istim putem. Malo smo bili zalutali i našli neku špilju. Odma smo se počeli rugati na opciju „ajmo se razdvojiti“ ili „tko ćeići provjeriti šta ima u špilji“. Srića da se nije pilo jer ko bi nas izvuka od tamo. Eto kraj večeri i kad sam spominjao alkohol da kažem da smo dobili odmah po dolask upute ponašanja. Jedno 10 pravila od kojih je bilo 1. 0% tolerancije na alkohol. Svatko tko bude viđen da konzumira alkohol bit će vraćen kući. Teško saznanje i zaspa sam u dvi minute. Sutra nas čeka prvi treninzi i postavljanje terena.

pokoja zanimljiva sličica:

                                                                         Pa ti pij kavu u Parizu

                                                                              modern art

BIG THANKS to Mr. Ian Dicker !

Mr. Ian Dicker helped Zagreb Hawks once again. 20 new jumpers arrived in Zagreb to support our effort trough past years and to encourage further work and successes of our team.
Ian Dicker is former president of Hawthorn FC and big supporter of our colors. Zagreb Hawks are happy to know that they have support from our big sister club and true fan of Hawks trough the world. Thank you Mr. Dicker

                                                                          new Zagreb Hawks jumpers

Rezultati 2. kola HLAN-a

 Zagreb Hawksi na žalost nisu nastupili na ovom turniru radi ozljeda i nemogućnosti odlaska na put većine igrača. Nadamo se da ćemo uspijeti nadoknaditi ovaj gubitak bodova dobrim igrama na sljedećem turniru koji će se održati 06.02.2012. u Zagrebu ( tereni iza kineziološkog fakulteta)

Styrian Dogs - VG Bombers = 51 : 33
Zapruđe Giants- Hawks Zagreb = 18 : 0 b.b.
Zapruđe Giants - Styrian Dogs = 17 : 16
VG Bombers - Hawks Zagreb = 18 : 0 b.b.
Styrian Dogs - Hawks Zagreb = 18 : 0 b.b.
Zapruđe Giants - VG Bombers = 48 : 49

Remember the Titans

I dio

Potrudit ću  preniti malo onog doživljaja kojeg smo prošli Fran, Cvele i ja igrajući za European Titanse. Pisati ću na materinjom dialektu  jer ne znam baš hrvatski jezik , pa svi gramatički nacisti neće baš uživati čitajući ovo, ali na bitno. Bilo jednom davno u jednoj...

Bolje reći jednom gradu i jednog jutra. Marina me dovezla na glavni i lagano tražimo mista za parkirati se. Bilo je oko 9:30 a vlak je kreća za 20min. Ćelava glava se kreće priko zebre gurajući  kofere porid sebe. Prvo sam mislio da mi nije dobro, onda samo mora brže bolje otić za njim da se uvirim da ne sanjam. Doša je ranije!!!! He,he. Nakon kratke priče, ćelavac kupuje križaljke i naglašava da ću ja riješiti ono šta on ne zna, a to je ništa ( nije ih niti taknuo). Nagovarm ga da kupi večernji, a ne jutarnji šta je zažalio i spomenuo jedno 2-3 puta putem. Uglavnom, ja se oprostim sa Marinom, cvele okriće glavu kao nisu njegovi posli i u tren smo krenuli starim „kupeašem“. Vlak je sporo iša, tračnice su davale takt a mi smo se već izuli i raskomodili sami u kabini. Misim, tko bi iša na dan prije uskrsa u Budimpeštu.  Izuvamo cipele i po tko zna koji put se načuđavam cvelinom palcu. Svjetionik brate. Taj njegov palac i onaj do njega izgledaju kao karikatura Laurela i Hardya.

 Malo još zejebancije, zadnji pozivi iz Hrvatske i blizu smo granice. Eto, put ne bi bio da nema Deranje pa makar priko telefona. Ispričamo se mi pošteno s njim i eto nam već granice. Vlak ide odma porid Balatona i stvarno je lipo. Cvele spava tj. Sluša muziku i pravi se da spava. Put je traja bome 6 sat. Vlak staje svako malo u Mađarskoj. Nakon kratkog spavanca zvijer se budi. Po starom ritualu ode na njegovo omiljeno misto. Ja sam bio negdi šest puta i wc je bio ajme. Sada, on se vraća sa smješkom i ruga mi se da je našao tuvoka u vagonu malo dalje. Pomirim se odma da se s time tribaš roditi i da je ćelevac profesor šta se tiče toga. Bilo negdi oko jedan kad smo ogladnili i cvelina sveta mama nam je spremila pred uskršnji doručak. Bila je plastična zdila francuske, kuvana šunka omotana onim finim kruhom koji je upio sav sok. Mi tako žderemo u valku, a ljudi samo ulaze. Vlak se puni, ali nitko neće sidati porid nas tj. neće ući u kupe.  Valjda su huni namirišali balkan pa im nije milo. Al kad bolje pogledam, dva lika sa  vilicama žderu zdjelu francuske i mesinu. Jedan je ćelav, ružan i nosi majicu local crew. Drugi je samo ružan.

Budim i Pešta se pokazala odma lipa. Cvele se hvalio svojim vodičkim sposobnostima te mi malo neke stvari usput pokazao. Krenuli smo pješke do hostela, što je na kraju ispalo kao šetnjica od 40min.

 U jednom trenutku smo ušli u neki veliki tunel kad ono cca 50 motorista uleti u nutra i počmu turirati motore. Malo buke nikome ne škodi. Šetamo i prelazimo most, meni već leđa i prije otpadaju od torbe. Cvele svoju vuče kao da ide na poslovni sastanak i ruga se da sam „pipica“. Nakon mog dužeg kukanja uzima i on malo moju torbu i osjeti breme mog tereta na svojim plećima. Znam da ga žuljalo, ali nije ni cz reka. Jak momak bogami. Nakon fine potrage za hostelom ulazimo u portun i penjemo se skalama na 4 kat. Dočekuje nas neki lik i žena koju smo odma prozvali narkomanka. E braco da smo je slikali sve bi bilo jasno. Unatoč tome hostel je odličan. Stan adaptiran u hostel. Tri sobe po 5-6 krevet u nutra, jedna dnevna soba i kuhinja. Bilo je polu puno i tiho. Odma smo otišli u obližnji dućan jer cvele je morao kupiti gumene bombone i grickalice, a bome i pivu. Čovik je bio na odricanju podugo vrijeme da se dovede u formu ( to je da skine onih 0,0000001 sala što ima). Uglavnom, trebate viditi to uzbuđenje. Pešta je jeftinija od Zagreba s dobrim izborom, a ćelava juri po dućanu uz svoje klasično uspoređivanje cijena. Kupio je sve šta je tio, ja sam maznuo pivicu i vraćamo se u hostel jer  je kiša počela. Taman kad smo se smistili. Još koji sat smo proveli tražeći po nekom šugavom televizoru kanale . Sve su huni sinhronizirali, ajme. Cvele traži neki cd i lik donosi onako hrpicu u kojoj nema čitavog cd. Nakon zejebancije s tim, žegnemo pivu i idemo leći jer rano krećemo (oko 6h). Uto dolaze neki česi. Njih jedno 6 u paru. Za publiku odma kažem bila je jedna dobra, ali imala je krastavca da je to ajme. Legli mi kad odjedanput buka. Česi se nakrkali rujnog vina i beherovke i sada rade haos. Ženska se keberi kako bi reka maminjo u svi šesnajst tako da je cvele izaša u svojim seksi mudantama ( ili ti gaćicama) i rekao da se smire. Znam, ni ja ne mogu virovati. Pristojan momak.

Prođe 5minuta tišine i cvele zaspe, a ja ostade u leru jer su opet česi pojačavali gas, a ja nisam taka dasa da im dođem prititi. Ulaze oni na kraju u sobu te počinje drpanje i mjenjanje tjelesnih tekućina iza mene u sobi. Bili su odma do mene na katu tj. popriko. Stiska on nju, ona uzdiše, ali da ne ispadne ovo sada kao neki porno izvještaj stat ću ode.

Digli se mi u jutro, brzi doručak iz našeg repertoara i pokret opet. Ulazimo u podzemnu i sljedimo upute narkomanke koja je bila ljubazna da nam objasni kako doći do aerodroma. Ulazimo u tu podzemnu i zaustavljaju nas dva huna. Svugdi imaš lipo aparate, a oni postavili dva lika koji izgledaju ka bugarski poštari i gledaju da li ti cvikaš tiket. To je posa.

Podzemna izgleda kao iz nekog filma koji je cvele gleda te tu kreće duga pričica o filmovima koje moram pogledati. Švercamo se u autobusu i dokazujemo i da Hungary nije balkan proof. Avion ka avion i sljećemo fino u Bueavis. Aerodrom je u pm od Pariza te se iskrcavamo, ja odma žderem neke kroasane i idemo do busa za Paris. Mi tamo kad tamo kolonica fina. Neke dvi talijanske babe nam se pokušaju ugurati prikoreda te se cvele utrkiva s njima. One guraju kofere i on isprid njih. Baba je pobjedila, uvatila ga je na varku. Taman je mislio da je isprid nje kad je doša do busa, a baba ka orka jebemti ubrza i opet ispird njega. Bus je vozio 45 min i to kroz lipi dio Pariza i eto nas u centru. Jedva smo se snašli u metrou i cvele je opet našao dućan s toliko izbora da se izgubio. Nekako izađemo na gare du nord i idemo kao opet pješke jer je to blizu. I ovo je trajalo cca 30-40 min. Pariz je lip. Možda najlipši grad koji sam vidio do sada, ali i jedan od prljavijih. Čim se maknete od centra odma je šporko po cesti i Senegal brate. Došli mi u hotel i tu počinje zona sumraka. Nismo znali da su u Parizu hoteli u biti štale braco. Ja tu svog pasa nebi držao, a ne metnia 2 zvjezdice na njega. Kad smo dobili ključ i otvorili sobu prvo smo se smijali, pa smo mislili otići, pa im j.m. i tako. Jedan krevet malo veći s sumjivom posteljinom i nekom crvenom flekom na zidu, onako pola metra. Wv je bio pola metra sa pola metra a bonogacija sa zavjesom se razvidala na jednoj strani. Plavi tepih na podu s 100 fleka. Ajme braco. Odma smo ostavili stvari i pobigli vani. Malo smo tražili druge hotele i skužili ili da su skupi ili su nikakvi. Odlazimo u grad i prošetamo do Versaillesa, malo uz Seine i tu nam se otkrila čar Pariza. Da je ćelavac malo lipši ko zna šta bi bilo u sobi tu večer. 

 (ode sam ja morao glumiti da gledam di cvele pokazuje dok mi on krade stvari. Na znaku iza piše "čuvaj se džepara)

Šetamo i razgledavamo, malo slika za profil na sranjebooku i nalazim pub Gallway. Nismo ušli tamo, te smo ga ostavili za sutra. Nakon pola sata i razgledavanja crkve Notre- Dame  nalazimo pošten birc u kojem je piva samo 3,5 eura na happy houru, a vino je dec 6 eura. Pijemo i blejimo okolo, cvele predlaže francuzima da unajme grbavca da skače po crkvi da pokaže čari Victor Hugove novele i da zaradi koju kintu od turista. Francuzi inače imaju običaj jesti dok su vanka u izlasku. Nemaju kao mi birtije u koje ideš se raspit ka telad nego fino brate sidiš i ideš. Kad sidneš bilo di konobar te prvo pita oćeš li nešto poisti, pa onda piće ide. Naravno kao i mi tu si i Irci koji su otvorili svoje pubove. Odma su za njima Grci i Turci  sa kebabima i gyrosima. Ekipa je u Parizu malo drugačija. Njeguje se taj umjetnički štih i dobra je atmosfera. Sad u to stavite ova dva quasimoda i imate sliku. Nalazimo nakon toga neku knjižaru koja je stara ka Sv. Petar. Mali, uski prolazi i sve stare police s oronulim knjigama. Na katu je zabranjeno likati i na uskom prostoru stoji klavir, stari kauč ( i neka baba na njemu čita vonika Švejka J ) i dvi cure igraju šah.

Isti taj dan je igrap PSG protiv Marseillea i bilo je malo i te atmosfere i navijanja ( nije kao u nas J ). Bilo već kasno i uputimo se mi nazat u straćaru. Putem u podzemnoj sretnemo albino crnca koji onako manično zatvara prozore u vagonu. Cvele komentira da ga triba preparirati i umiremo od smija da niko ne kuži. Bilo je tu cili putem tih zajebancija „pričaj na naški da te nitko ne razumi“, ali nisu za javnosti.

Noć je bila ok i na malom krevetu nas dvoje se stisnemo, romantika braco.  Dok pišem sitim se da sam zaboravio reći još po koju stvar. Malo ranije tog dana smo proučili sve dućane uokolo i kupili „klasika“- lazanje za mikrovalnu po 3 eura. U hotelu nam daju kuhinju koja se nalazi ia recepcije. Ovako sada: baba leži na kauču umotana u neku deku, samo joj oči vire. Braco ne znaš šta je ispod. Druga radi i upućuje nas kroz vrata. Ulazimo u „kuhinju „ koja izgleda ka da si bacia ručnu maloprije. Svega po podu, robe, suđa, svega. Mašina za robu stoji na sredini skoro prostorije i radi (ajde, laknulo mi jer bar peru robu) i tamo u kutu mala crna mikrovalna. Mi lipo stavili lazanje u mikrovalnu kad i upalili da se grije na 14 min. Koliko se sićam. Kad od jednom cirkus colorado. U mikrovalnoj, u stijenkama mikrovalne trče žohrai. Nekako su ušli u mikrovalnu i sada kad se ona kresne oni se ustrču. Poneki ti prođe priko ruke i tako to. Mi se keljimo i rugamo di smo to brate kad ulazi stari čiča i nama  odma „selam alejkum“. Dobar stari čiča koji čak i nabada engleski te saznajemo da su došli u Pariz ima 3 godine iz tamo nekih otoka (zaboravi). Mi se nismo snašli da didi odgovorimo „Valjen Isus“ nego smo samo se pravili englezi, jbga.

Nezaboravan ručak.

Jutro smo isto brzo izašli jer nam je Fran dolazio i odlučili smo viditi per la chaise prije 11. Super je groblje koliko to može biti i posetili smo grobove James Douglas Morrisona, Marcela Prousta  te Oscara Wildea. Čudno groblje jer su sve kripte jako uske i male. Vrlo je malo „običnih“ grobova na kakve smo mi navikli. Ima tu stvarno velebnih izdanja nekih faca iz starih dana. Ovo drugo je popularizirano i  dovedeno na ruglo. Horde turista prolaze pored tih grobova, zastaju i slikaju se da kažu da su bili tu. Isto kao i mi. Žao mi je šta nismo barem jednu pivurinu kresnili tamo, ali opet će mi guzica viditi Pariza.

                                                 ( groblje se pokazalo izrazito zabavno)

Povratak natrag i sretnemo se sa Franom u hotelu koji je isto bio oduševljen sobom. Ne zna da je i dobro proša jer nova soba je bila bolja. Dobili smo sobu u kojoj nije promjenjena posteljina ali je imala čiste zidove i parket tj. laminat neki. Zidovi su bili crveni kao i zavjesa. Ja i cvele opet zajedno u krevetiću a Fran posebno jer  nije od akcije. Odma smo pokazali franu kvart, većinom dućane di kupiti jeftino. Kupili smo ručak i nako predstavljanja kuhinje i naših žohara ručali smo fino u sobi. E sad je tribalo i Franu pokazati Pariz. Opet tura do Versaillesa  pa do Aiffelova tornja gdje je red bio nekih cca 5-6 sati. Ljudi kampiraju da se popnu tamo. Ja ne bi da mi neko još da 20 eura kad dočekam taj red.

 Na odlasku nas žicaju dvi stare debele amerikanke da se slikaju s jednim od nas koji će morati poljubiti babu u obraz dok ova slika. Cvele se dobrovoljno javlja te uljepšava vjerovatno godišnji američankama.Kažem vam ja, zlatni dečko.

Kiša je počela i mi lagano šetamo. Ja sam pojeo ona smeća opet od hrane i puštam nečastivog iz sebe. Ova dvojica pokušavaju pobići, ali ne uspjevaju. Klasična balkanska šetnja Parizom. Prolazimo Arc de Triumphe  i idemo kroz Champs de elysee. Brate na vratima kružni tok od cca 4-5 traka, ali bez traka. Ljudi s autima uljeću ka muve bez glave i malo smo čekali nebili se koji sudaria, ali ništa. Nismo bili te sriće. Champs de elysee je duga i ja se već žalim opet na bol u topalu jer šetamo jedno cca 15km 3 dan za redom. Uz klasično podjebavanje propješačimo sve i vratimo se u centar. Malo uz Seine i kiša je pojačala. Tu nam padne napamat onaj Gallway pub (cvele je zapamtio kad je happy hour) i uđemo po pravom Irskom vremenu na 3 pivice. Odmaramo noge i pravo nam lipo. Muzikica je zasvirala (U2) a nas oprala želja da se opijemo. Ne moš zbog utamice i treninga, a i zbog novaca. Nije dobro i kupimo se da pokažemo Franu Notre-Dame. Nakon razgledavanja malo šetamo po latinskoj četvrti, pa okolo. Pišanje u Mcdonaldsu i potraga za kioskom je počela. Nigdi kioska da kupiš pivu. No nakon nekih 30 min nalazimo i kupujemo pivu i čips te onako putem to listimo i pijemo. Mislim da smo jedini takvi bili. Za kraj gyros u sebe ( znači barba ti natrpa u baquete—mesinu ,priloge i brdo kumpirića) i podzemna i doma. Brzo smo skužili Pariz te nam već karta nije trebala, a i čak smo se na sobu navikli. Nema šta sve čovik ne more. Sutra nas čeka nalazak s ekipom i odlazak u kamp.

Razno:

                                                     (Francusko parkiranje...česta pojava)

 

                   (Poznata Napoleonova taktia u ratovanju- zastraši protivnika  sa najružnijim iz redova)